50 godina od potapanja Donjeg Milanovca
Rođen sam u Donjem Milanovcu. Novom Donjem Milanovcu, koji ove godine obeležava 50 godina od preseljenja. Tačnije, obeležava potapanje starog grada i početak života u novom gradu. Ovo je moje rodno mesto i imam sreću da živim u njemu. Ovde je moja porodica. Ovde su moji prijatelji. Iskreno, lepše mesto ne poznajem.
Ne poznajem ni to staro mesto koje je potopljeno, ali poznajem ljude koji su tamo živeli. Iz poštovanja prema njima, prevashodno prema svojoj majci, želim da vam ispričam priču…
Na YouTube-u možete pogledati dokumentarni film „Pre potopa“ u kome možete videti stari Donji Milanovac.
Izvor:YouTube, postavio: The Gegi66
Taj dokumentarac, stare fotografije, kao i priče starih Milanovčana, pomogli su mi da stvorim sliku tog dunavskog grada(naše Atlantide). Dugo nisam razumeo suze u očima svoje majke kada priča o njemu. Niti njene reči: „Lako je tebi, kuda god da kreneš, uvek se možeš vratiti u svoj rodni grad.“
Interesantno je slušati priče ljudi koji su živeli u starom Donjem Milanovcu. Vrlo često se u tim razgovorima „posvađaju“. Ko je gde živeo? Ko je imao najlepše cveće? Koja ulica je izlazila na koju? Gde je živeo učitelj? Ko je imao najlepše trešnje? Samo su neka od pitanja oko kojih krene „rasprava“. Kasnije sam shvatio da je to iz samo jednog razloga. Svako od njih ima samo svoje sećanje kao argument za priču. Njihovo detinjstvo je potopljeno.
Susret sa rediteljkom Jelenom Jovčić
Pre 6 godina rediteljka Jelena Jovčić došla je u Donji Milanovac sa idejom. „Želim da upoznam ljude koji pamte život u potopljenom gradu. Želim da napravim dokumentarni film sada o njima”, bile su prve njene reči. Onda je samo dodala: „Ovo je jedinstvena prilika da se zapišu osećanja i sećanja tih ljudi. Ako sada to ne uradimo, kroz nekoliko decenija se niko toga više neće sećati.“ I bila je u pravu. Ovom prilikom želim posebno da joj se zahvalim u svoje ime, ime svih starih, sadašnjih i budućih Milanovčana. Uz njenu dozvolu delim sa vama njen dokumentarni film „Potop“:
https://www.youtube.com/watch?v=g06It3HISgw
Izvor: YouTube, postavio Potop.
A evo i priče…
Priča je sadržana u ova dva dokumentarna filma. Obavezno pogledajte oba.
„Svečano je otvoreno gradilište. Novine pišu o progresu, o boljoj budućnosti za sve građane. Neverovatni poduhvat u svetskim razmerama. Investicija koja se meri u milijardama dolara. Ovo će pokrenuti celu državu, region. Ovo je budućnost svih nas.
Dolaze geometri, počinju merenja. Pravi se novi put, iznad tadašnjeg grada. Vrzmaju se tu procenitelji i oni nešto mere. Političari objašnjavaju koristi za građane. Ljudi slušaju razne priče. Moramo da se selimo. „Gde se selimo?“ – pitamo svi tiho.
Pravi nam se novi grad, kažu biće bolji, lepši, moderniji. Tamo ćemo imati više mogućnosti, bolja zaposlenja, lepši život. Neko veruje, neko ne veruje. Formira se Komisija za procenu. Dolazi Komisija, daju mi cenu za moju kuću. Kažu mi vredi – toliko. Moja njiva i voćnjak – toliko. Mogu da biram, isplata u dinarima ili da mi daju drugu kuću u novom mestu. Sedim sa porodicom i razgovaramo. Pričam sa prijateljima. Niko ne zna šta i kako da radi.
Čujemo da je Jovan uzeo novac i otišao u Beograd. Milan je takođe uzeo novac i sam kreće da zida u novom mestu. Dobijam i poslednju ponudu – da sam srušim svoju kuću i uzmem građevinski materijal. To mi se neće obračunati, to dobijam. Dobijam svoje. Čujem da se Petar vezao za stub, da je bila policija i da su ga priveli.
U dogovoru sa porodicom prihvatam ponudu. Uzimamo novac. Dobijamo novi plac u novom mestu. Rušim svoju kuću koju sam sam zidao. Sa svakom ciglom, deo sebe rušim. Tu su mi deca rođena. Skidam i prozore, trebaće mi. Borim se da niko ne vidi kako se osećam, dok rušim ono što sam gradio i ponovo sve zidam na novom mestu. Preživljavam svaki delić strahote u sebi, zbog svoje porodice i hrabrim sebe da tako mora.“
Sada vas molim da umesto moga dede Radomira Trpkovića, zamislite sebe u toj situaciji.
Ovo je priča moje porodice. Svi ti ljudi koji su ostali bez svojih domova, platili su najveću cenu „progresa“. Ovo posvećujem njima.